Indigo, Moj indigo-kristalni svijet

Tranzicija indiga u kristal

One more story

Mali Tužni Kristal

Od malena znam da sam drugačiji, nikada nisam mogao da se uklopim sa drugom decom. Jednostavno su odbijali da se igraju samnom, a ja sam bio zbunjen jer sam svakom pružao na dlanu svoje srce u svoju dušu, pitao sam se šta nije u redu samnom. Da bi me utešila mama mi je govorila da sam drugačiji i poseban. Oduvek sam bio sam i tako je i danas. Svikao sam se na svoju samoću i ljudi i velike gužve mi sada smetaju. Jednom prilikom, mama mi je rekla da se poverila svojoj prijateljici kada sam bio mali da ima utisak da nisam sa ove planete, i sada se nasmejem kada to čujem. Nisam nikada bio uobražen niti sam smatrao sebe boljim od drugih. Nisam se preterano zamarao ni da se uklopim ali ljudi jednostavno nisu želeli da me ostave na miru i kada ja jesam njih. Na ulici bih često čuo šaputanja tipa da sam čudak ili gay. Nije mi smetala ni samoća ni nerazumevanje ali mi je smetalo to šuškanje a, da nisu pojma blagog imali o meni ko sam i šta sam. Još kao mali imao sam vrlo razvijenu svest šta je dobro a šta loše i da smo svi jednaki na ovoj planeti. Bio sam sa vrtićem ( 6 god) na Divčibarima, bila je jedna devojčica koja je bila jako tiha i povučena. Ni sa kim se nije igrala, nikome nije smetala ništa nije tražila. Bila je preterano stidjiva i plašljiva, nažalost desilo se da je dobila vaške. Igrao sam se na livadi, trčao po sunčanom danu kada sam začuo dreku i viku, naravno zanimalo me je o čemu se radi. Pošao sam ka izvoru i evo šta sam video. Ta mala tiha devojčica sedela je u svojoj snežno beloj haljinici na klupi drhteći od straha kao prutić dok su je druga deca okružila i gadjala kamenčićima i gazili njenu predivnu haljinicu. Bio sam blago rečeno šokiran takvim divljaštvom ( evo i sad mi krenu suze kad se setim, šašav li sam……he he) Odmah sam joj prišao i počeo da čistim njenu haljinicu . Ustuknula je isprva jer se bojala da ću je udariti. Seo sam pored nje i zagrlio je da je utešim. Deca su počela da vrište na mene da se sklonim od nje, jer ona ima vaške, rekli su mi da sam lud. Da bih im pokazao koliko su oni ludi naslonio sam svoju glavu na njenu da bih se «zarazio», počeli su još više da vrište na mene. Rekao sam im ako su vaške razlog za takvo ponašanje neka nas sada kamenuju oboje. Razišli su se, ne znam da li su uvideli da greše ili je moja poruka stigla do njih. U školi sam se često glupirao i pravio razne grimase da zasmejem druge jer sam želeo da svi oko mene budu sretni i nasmejani. Nažalost tu moju težnju i takvo ponašanje grupica dece je protumačila drugačije i smatrali su me za blentavu budalu. Odatle počinje moje psihološko maltretiranje, koje se nastavilo kroz celo školovanje. U nešto kasnijim razredima kada sam se usudio da podelim neke svoje misli sa drugima dobio sam etiketu čudaka. I sad skoro mi je jedna drugarica rekla da sam oduvek bio i ostao čudak. Takav tretman uzrokavao je da se povučem u sebe i svoju samoću. Još jednom sam se drznuo da pričam šta mislim u pubertetu ( 13 god) kad su svi počeli da se zanimaju za sex i šta je to. Ja sam bio ozbiljno zabrinut za stanje naše planete, globalno zagadjenje, glad u africi i takve stvari. Naravno naišao sam opet na nerazumevanje, podsmeh i izrugivanje da sam tupava budala i glupak. Do 8 razreda totalno sam se zatvorio u svoju ljušturu i tiho patio jer sam osećao da sam sam na svetu. Srednja škola mi je bila malo lakša, ali ne previše. Od 14 godine počinjem intezivno da tragam za nečim, ne znam ni sam čim. Čitao sam knjige o magiji o paganskim religijama, astrologiji, gnostičke spise, ezoteriju, psihologiju i td.. Nisam isprva znao šta tražim, kasnije sam shvatio da tražim sebe i način da razumem kako funkcioniše ovaj svet. Znao sam naučno objašnjenje kako je nastao svet ali me je zanimalo i religiozno a nekako sam osećao ono što su nudili nije istina i zato sam čitao sve ono što bi se smatralo jeresom. Sveštenika se oduvek gnušam, mada me niko nije učio protiv njih, ali osećao sam da tu nešto nije kako treba. Osećao sam još kao mali negativnu energiju kod drugih ljudi i skrivao se od takvih osoba. Moj tata ima običaj da kaže da sam još kao mali imao nos da namirišem baksuze i koga je ne volim bolje je ga se kloniti. Sada ne mogu da podnesem pogled takvih loših ljudi i želim da pobegnem i da se sakrijem od njih. Oduvek me je zanimala umetnost proricanja sudbine i imam gomilu raznih karata po kući za tumačenje sudbine. U ranoj mladosti sam već patio i od anksioznosti i depresije. Upisao sam posle srednje višu textilnu u Beogradu ali je nikada nisam završio, jer to nije bilo to. Otišao sam u textilnu školu da pobegnem od matematike, fizike i hemije. Razmišljao sam to su krpe, ne treba mi fizika za to, kako sam samo pogrešio. Da skratim, želeo sam da napustim školu a zbog nerazumevanja u kući rešio sam da pobegnem u Crnu goru. Uspeo sam nekako da kupim jednu kutiju sedativa jer u to vreme je izašao zakon da se lekovi ne smeju prodavati bez recepata. Tamo sam otišao kod ujaka ali oni su odmah javili mojima, uspaničen nagutao sam se uveče pilula u nadi da ću do jutra da umrem, ali nisam. Vratili su me kući, o školi više nije bilo pomena. Osećao sam se bezvredno i ništavno trebao mi je zagrljaj i uteha, da mi se pokaže da je nekom stalo do mene. Od mame sam dobio sledeći odgovor « Što meni nisi reko da ćeš da se truješ, da ti ja dam pilule da se otruješ ljudski» Mama mi je inače hronični bolesnik 35 god, pije gomilu lekova. Još jednom sam se osećao odbačenim i usamljenijim nego ikad. Kada se sve malo primirilo, počeo sam da radim povremeno tu i tamo, uvek na kratko, par meseci. Nisam uspeo da nadjem stalni posao. Tako su tekle godine, dosadne duge bez ikakvih dešavanja, sve mi se smučilo, nisam više mogao da izdržim. Išao sam već oko 10 godina u to vreme na terapiju kod psihologa i psihijatra. Skupljao sam lekove par meseci i februara 2008 pokušao sam ponovo da sebi oduzmem život, ovog puta imao sam sedam kutija punih lekova i nadao se da ću ovog puta zasigurno uspeti. Nažalost ili na sreću ( ne znam) nisam uspeo. Tri ipo dana sam bio u komi u bolnici. Posle oporavka opet se sve smirilo i ja sam se vratio u svoju dosadnu kolotečinu. Pokušavao sam na raznim chatovima po netu da nadjem sagovornike ali ili su to obično bili samo klinci ili su uvek tražili i nudili sex. Osećao sam se kao biljka ostavljena u neki mračni deo sobe da uvene. Utehu sam nalazio u knjigama i životinjama, ta mala krznena stvorenja oduvek su se ponašala kao da me razumeju bolje nego bilo koji čovek. Kada bih plakao moja maca je dolazila kod mene u krilo i prela mi kao da želi da me uteši a kad god sam meditirao sve moje životinjice su se okupljale oko mene. Imao sam i kuce i mace i nikada se nisu svadjale medju sobom, čak su i spavali zajedno i to mi je oduvek bilo fenomenalno. Recimo moj pas iako je jurio tudje mače naše nikada nije napadao i čak ih je branio od drugih životinja. Celog života sam pokušavao da svetu dam svoje srce i dušu, a oni su ga bacali u prašinu i gazili sa zlobnim osmehom. Onda sam slučajno naišao na «Moj Indigo-Kristalni Svet», isprva sam mislio da je i ovo neki blog sa prepucavanjem da li su indigoi i kristali stvarni ili izmišljotina da se namlate pare, kakvih ima na desetine. I evo me sada tu  . Po prvi put se osećam prihvaćenim i jednako tretiranim. Moram priznati da mi je osećaj malo stran. I po prvi put ne moram objašnjavati šta sam mislio i šta sam hteo da kažem, Vi razumete.

Moj e-mail za zainteresovane koji u budućnosti otkriju ovaj sajt i pročitaju ovaj smor do kraja  kalipso105@gmail.com

Veljača 8, 2012 Posted by | Citatelji, indigo priče | 277 komentara