Indigo, Moj indigo-kristalni svijet

Tranzicija indiga u kristal

Za Moju Novu Porodicu…..

Neko je predložio da, neko od nas napiše novu priču što zbog novih utisaka što zbog toga što više nemamo mesta gde da postamo svoje misli. Nadao sam se da će se neko već odvažiti na taj korak ali kako vreme prolazi, a stranice postaju sve zakrčenije našim postovima evo da napišem koji redak da bar za neko vreme imamo novo mesto okupljanja. Ja obično ne umem ništa da kažem samo u par reči ali imam utisak da ovaj text neće biti dug. Evo ima skoro, ne baš već godinu dana od kako sam vam se pridružio. U početku su tu bili samo moon, Donadon i Franjo dugo smo bili sami. Neki su dolazili i odlazili  mi smo uvek ostajali kao domoroci. Onda smo postepeno ali sigurno počeli da se uvećavamo i širimo, ( Čuvar,Mateo, Dino, Lila, Sully Rhiannon) čak su se pojavili i neki koji su priznali da su nas dugo pratili iz potaje, jer nisu imali hrabrosti da probiju led i pridruže nam se odmah. Obzirom da sam oduvek bio brbljivac nikada mi nije bilo teško da nešto kažem, često i na svoju štetu jer mi je jezik brži od pameti ili bi ispravno bilo da mi je srce brže od pameti pa što na um to na drum bez zadnjih misli, manipulacija i laži sa nekim skrivenim planom. Dok pišem ovo osećam se kao da sam u rimskom senatu i obraćam se gomili belih lica koja me promatraju sa svih strana amfiteatra, jer znam da ste tu, znam da vas ima puno. Možda uplašenih, obeshrabrenih, neko vam je rekao nešto ružno, ponizio vas. Naterao vas da ne verujete u sebe da sumnjate i preispitujete se:
–    Da li sam Indigo? Da li mogu biti? Šta je to uopšte….da li sam vredan/na toga?
Prvo nije uopšte važno koje ste boje, važno je zašto ste došli na stranicu, jer ako ste tu, nešto ima u vama prekrasno što želite da delite ali su vas naučili strahu. Drugo svi oni koji sa prezirom promatraju tuđe emocije, skrivaju svoje nedostatke jer oni i ne shvataju svet emocija, naučeni su da su to obeležija slabića.  Oni bi želeli nešto, ali ostaje samo praznina jer su odbacili deo sebe. Često sam bio u situaciji da patim jer bez razmišljanja bubnem nešto ili to samo tako izgleda jer se ta misao kasnije polako primi i okolina počne drugačije da razmišlja, ali kao što mnogi od vas znaju nije lako biti pionir. U tinejdžerskim danima često su me ismevali zbog nekih recimo modnih detalja da bi za nekih mesec dana i sami počeli da koriste iste. Sećam se kada sam jednom došao u školu sa alkom u nosu bio sam i prase i guda i volina i td. Sutradan moj drug iz odeljenja koji mi se sa ostalima još  juče podsmevao, je došao sa istom takvom alkom u nosu.
Najbolji primer koji opisuje naše bistvovanje u ovoj realnosti su koka i pilići. Kada se u leglo ubaci pile ili kokoš koja se nekako razlikuje od ostalih, oni će je kljucati do smrti. Da li su ljudi zaista toliko primitivni da reaguju na isti način?? Pa……… mnogi od vas znaju da jesu. I kljucaće nas do sudnjeg dana ali neka ako je to cena za bolju planetu, zapravo svet. Planeti ništa ne fali, ona je naš dom i pruža nam i više nego zaslužujemo.  Znam da nekima deluje i smešno sve što Mi ili ja sad pišem ovde ali dok neko ne progovori stvari se neće menjati. Ne dajem sebi za pravo da se smatram pokretačem nečega samo navodim primer. Od kako sam sa vama moje raspoloženje se drastično popravilo. Depresije su se u početku proredile da bi potpuno nestale a sada je polako nasleđuju ekstatični periodi euforije, stvarna bit mog bića koja je bila zatrpana ispod sveg naučenog smeća kojim nas truju ovde od kada se rodimo. Zašto ne bih mogao biti srećan samo zato što postojim? Jer meni zaista ne trebaju ni avioni ni kamioni za sreću. Dajte mi sunčan dan zelenu livadu punu cveća i stari hrast kraj potočića što žubori, i leptirov let. Ja svoju sreću ne uslovljavam – biću srećan ako imam … to…to i to… To nije sreća. Moja baba misli da nisam srećan jer trenutno nemam posao, ali grdno se vara ona je ta koja je zabrinuta i nesrećna jer brine oko nečega nad čim, ona nema kontrolu. Ako neko prevrće očima ili se smeje dok čita ovo nek ima na umu da sam ja bio dovoljno hrabar, lud ili glup da napišem sve ovo dok taj neko sedi u sigurnosti svoje čaurice i nada se da će sve proći. Ako neko misli da je lako, ljuto se vara. Zato svi vi koji znate da znate, ali ste još uvek nesigurni pozivam vas da nam pomognete i napišete svoje priče. Zajedno smo jači, moja mala duhovna familija mi daje obilje energije i snage da istrajem na ovom putu. Kada kažem na ovom putu, mislim na život jer sam u svojoj prvoj priči naveo da sam pokušao suicid, kao možda i neki od vas ili ste samo razmišljali o tome.
 Hvala autoru ove stranice i hvala vama najdraži moji, familijo što ste deo mene što sam deo vas i što mi svakog dana dajete dozu dopinga pozitivne energije.
Ajde olovke u ruke šta čekate…….?!!

Rujan 4, 2012 Posted by | Indigo, kristal | 157 komentara